U političkom životu Srbije, pogotovo u konvencionalno desnim krugovima, jedna od prisutnih tema od početka postepenog oslobađanja komunističke hegemonije javnog dijaloga, znači od devedesetih, pa sve do danas, jeste obnova srpske monarhije. Takođe je evidentno, da na desnoj struji srpske politike, bilo umerenoj ili radikalnoj, argument za monarhiju nude oni koji su izričito za nju, dok drugi javno neizjašnjeni izbegavaju definitivni stav, iz jednog ili drugog razloga. Time se stiče iluzija, da je monarhija načelo koje je prirodno srpskom nacionalizmu, i da je pravi nacionalista ujedno i monarhista. To nimalo ne znači da je svaki nacionalista u Srbiji načelno za monarhiju - ali znači da će retko koji pokret javno izraziti podršku za republikanizam i kritikovati monarhizam bilo kao politički sistem ili kao istorijsku tradiciju i činjenicu Srbije, bilo da ne bi otuđio postojeće članove, odbio potencijalne, ili dobio osudu širih nacionalističkih krugova. Upravo stoga, potrebno je posmatrati i uzeti ideju monarhizma, kao i istorijsku ulogu monarhije u Srbiji, za ono što je, i videti u njoj ne to da li će se površnim prizivanjem i neiskrenim hvalospevima pribaviti podrška, nego da li je monarhija iole potrebna okolnostima naroda.
Monarhizam u Srbiji je prvashodno istorijskog porekla i inspiracije, a ne teoretskog značaja. Srpski monarhisti sebe stavljaju u predstavnike anti-komunizma, pokušavajući da stvore lažnu dihotomiju ravnogorca i partizana. Njihov temelj za monarhiju proizalizi iz idolatrije tradicije, bilo to srednjovekovne ili novije. Opet, treba početi od političke teorije i definicije.
Šta je zapravo monarhija?
Monarhija u svom prvobitnom značenju znači vladavina jednog. Aristotel u podeli na monarhiju, aristokratiju i demokratiju, govori o unutrašnjoj poziciji i odnosima moći. Pak, njegova podela se ne odnosi na monarhije i republike. Po Aristotelu, neuporedivo više monarhična bi bila Ruska Federacija, koja je republika, od Kraljevine Norveške, ili Velike Britanije. Ni srpski monarhisti u svojoj podršci, ne zagovaraju apstraktni sistem osnažene ličnosti izvršne vlasti koja je na čelu države, inače bi olako prihvatili predsednički sistem - neki umereniji monarhisti čak i zastupaju parlamentarni monarhizam koji bi u poređenju sa trenutnim predsedničkim poretkom bio liberalniji. Stoga, kada govorimo o savremenom monarhizmu, govorimo o sistemu koji je nastao kao evolucija feudalizma – o kruni i prestolu, o Bogom danom pravu na vlast, o naslednoj vladavini.
Monarhija kao takva, stoji u sudaru sa Državom. Nijedan čovek ne može biti iznad Države, jer na kraju i sam je njen deo, a opet nije jedini u njoj. Staviti čoveka, paralelno, ili iznad Države, u kojoj idealno na vrhu stoji vizija, ideja, logos, je arhaična i atavistična bajka, u kojoj je sudbina civilizacije, pa i civilizacija sama, svedena na privatno vlasništvo, na titulu, geografsku odrednicu i zemljišni posed, gde ne postoje sunarodnici i građani, no samo podanici, i to podanici pojedinca, a ne zajedničkog korpusa. Stanovište da politički suverenitet ne dolazi iz celokupnosti zajednice i naroda, tojest kola, već se spušta kroz jednog pojedinca ne samo da se kosi sa razumom kao takvim već i stvara neobuzdane političke posledice, gde monarh kao izvor zakona ne može biti kriv, čak ni kada je izdajnik, kao što se da videti u Britaniji sa Čarlsom II - jer monarh nikada ne može da izda samog sebe.
Postanak monarhije u Evropi
Monarhija istorijski je u Evropi nastala ne iz slave i uspeha čovečanstva, već iz pada Rima, i naučnog, kulturnog i privrednog kolapsa koji je time nastupio, feudalna monarhija bila je odgovor na nedaće i okolnosti koje su Evropu snašle. Bez snažne države, obrazovane birokratije i institucija koje takve obrazuju, profesionalne stajaće vojske, velikih gradova i jake trgovačke klase, evropska društva bila su primorana da se svedu na ruralne, decentralizovane zajednice. Nova elita uzdigla se iz poslednjih vojnih i birokratskih sluga Rima, i na početku nisu bili striktno nasledni. Opet, sa obzirom da je pismenost opala, znanje o administraciji moglo je da se prenese samo sa oca na sina, pa je rano feudalno društvo postalo prvo de fakto, a potom i de jure nasledno, te je novonastala plemićka i klerikalna elita stvorila mitove o naslednosti. U haotičnim vremenima srednjeg veka, gde države nisu imale jak autoritet, najveća pretnja za nju bio je građanski rat, koji je bio sposoban da za deceniju večno osakati državu koja je postojala sto, dvesta, četiristo godina. U takvim okolnostima, nasledni sistem u kojem najstariji sin nasleđuje presto, nudio je kakvu-takvu stabilnost.
Kako su se gradovi i sa njima i trgovci uzdizali, kako je kuga pobila ogromne populacije i time učinila radnika vrednijim i politički osnažila, i kako su vojna otkrića učinila staru aristokratsku konjicu opsoletnim a pešadiju dominantnom, tako je padala i moć feudalnog poretka. Države su se centralizovale, feudalne vojske zamenili stajaćim, a tehnološki rast omogućio je birokratiji da jača a privredi da se razvija i polako obriše tradicionalno kmetstvo iz postojanja. Države koje nisu uspele da učine te promene, bilo to Sveto Rimsko Carstvo iz njegove nemogućnost da se centralizuje, ili Rusko Carstvo, endemično zavisno od institucije kmetstva, patile su na jedan ili drugi način. Ali u svom tom političkom i ostalom razvoju, monarhija je sve više postajala teret. U sistemu u kojem elita nije morala ni da zasluži, ni da opravda svoju poziciju ubrzo su postali oholi, duhovno dekadentni i fizički degenerični zbog prekomernog incesta. Najuspešniji državnici evropskih monarhija, i pritom monarhisti, kao što su Bizmark, Meternih, Kaslrej bezmali deo svog vremena trošili su na suzdržavanje nesposobnih i nekontrolisanih monarha u čije ime su vladali, a koji bi, ostavljeni da sopstveno delaju, uveliko bili glavni razlog za sopstveno zbacivanje (primer neka budu francuske revolucije 1830, 1848, 1871.)
Dinastijski sukobi oko malih kneževina dovodili su do krvavih višegodišnjih ratova, a pošto su sistemi zavisili od pojedinaca, politika se šizofreno menjala svaki put kad stari monarh umre, a novi ga sledi. Primer može biti trenutak kada je novi ruski car došao na vlast tokom sukoba sa Pruskom u kojem je Rusija pobeđivala, predao je Prusima nazad osvojenu teritoriju, dao trupe i promenio strane, samo zato što je bio prusofil, a i pritom Nemac. Posledica otuđene elite, upravo je bila i Francuska revolucija, koja je nakon revolucije i uvođenja meritokratije je na vojnom frontu dokazala superiornost i sposobnost svoje opštenacionalne mobilizacije. Upravo je ta revolucija ona koja je stvorila put za nacionalizam kao svetonazor, koji se temeljio na narodnoj suverenosti i jedinstvu, i time bio u suštoj suprotnosti sa monarhizmom starih režima.
Nacionalizam, utemeljen na konceptu narodnog suvereniteta, tojest misli da suverenitet dolazi sa dna ka vrhu, u suštoj je suprotnosti sa konceptom monarha izabranog od strane Boga. Koncept nacionalnog bratstva, tojest da Država treba da bude strukturisana po nacionalnim, često etničkim granicama, sukobila se sa monarhijskom koncepcijom Države, po kojem se temelj suvereniteta temelji na titularnom, naslednom pravu, što se sukobila i sa političkom stvarnošću tadašnjih monarhija, koje su ili bile multikulturne imperije sačinjene od stotine etničkih, lingvističkih i kulturnih grupa, ili nizovi malih kneževina i vojvodstava koje su stajale kao prepreka jedinstvu naroda. Opet, prvobitno kao revolucionarna i progresivna sila, svetonazor koji je stremio ka širenju i ujedinjenju ljudi i naroda, nacionalizam kao poriv, negde uspešnije negde manje, bio je preuzet od postojećih elita i počinjao da bude novi status kvo, iako često nerado. To nikako nije bilo dobro za sam nacionalizam kao takav —Bizmark, lično anti-nacionalista, i čovek koji je decenijama radio na suzbijanju nemačkog nacionalizma, u svom kompromisu sa nacionalizmom istovremeno je na jednom mnogo širem planu njega podrio daleko više nego da je otvoreno nastavio da mu se protivi. Njegovim odbijanjem, inače voljnih austrijskih Nemaca da se pripoje novonastaloj Nemačkoj, zbog njegovih ličnih odanosti Pruskoj kruni i želji da Pruska bude hegemon u novoj federaciji, nemački narod je bio, i ostao, prepolovljen sve do dana današnjeg. Njegova anti-katolička politika stvorila je duboke višedecenijske tenzije i izazvala, opet, do dana današnjeg prisutan, jak regionalizam na jugu, a njegovo preuzimanje nacionalizma je uništilo revolucionarnu i mobilizacionu moć nemačkog nacionalizma. Dalje od Nemačke, za monarhizam u Austriji i potonje Austrougarskoj smatram da nije ni potrebno objašnjavati u kojoj meri je bila anti-nacionalistička tvorevina.
Monarhija u Srbiji
Što se tiče srpske istorije monarhizma, njen monarhizam se nalazi u atipičnoj poziciji jer je tradicija srednjovekovne države presečena, te naša mlada monarhija nije imala ni slavu ni teret viševekovne kraljevske tradicije. U novonastaloj Srbiji i borbi kroz koju je nastala, stari mitovi o srednjovekovnoj slavi pomešali su se sa revolucionarnom anti-imperijalističkom borbom malog naroda za slobodu. Izbegavši sudbinu drugih naroda u sličnoj poziciji oko sebe, tojest stranog monarha na vlasti, srpski monarhizam je mogao uspešnije da se prikaže kao nacionalna stvar, pogotovo što su obe srpske dinastije bile ne samo srpske, već i poreklom narodne. Iako su ti faktori sigurno pozitivni za nacionalizam u spoju monarhičnog nacionalizma, oni su takođe štetni za čistotu monarhije, jer srpska monarhija nije nastala po starom monarhičnom pravu i po njenim principima, niti su Karađorđe i Miloš Obrenović bili aristokratskog soja, te su oni istovremeno i uvreda za stari monarhizam, pogotovo kada je on nastao Karađorđevim pritiskom da mu se dodeli nasledna titula tokom srpskog ustanka. Samo začeće srpske monarhije kao takve je već u sebi sadržalo udar na monarhičnu ideju. I ako je jedna stvar pozitivna kod postojanja monarhije u devetnaestom veku, bila bi to geopolitička nesigurnost koju bi stvaranje srpske republike donelo, koja bi bila okružena zlonamernim i reakcionarnim imperijama.
Ukoliko bi se pomerili dalje od toga, uvideli bi da je monarhija za Srbiju donela nedaće i zlo zbog zavađenosti dveju kraljevskih porodica koji je trajao skoro čitav vek, i zbog kojeg je i Srbija, a i srpski narod van nje, propatio. Obrenovići, kojima je čitava dinastija nastala na izdaji, ubistvu i prikradanju Osmanlijama, višeput su potegli puške protiv sopstvenog naroda i protiv buna koje su svojom korupcijom izazvale. Austrofilna politika koja se vodila u vreme kada su Srbi u i van Srbije bili meta Austrije i tokom austrijske okupacije Bosne, čime se unutar nje taktički oslabio srpski politički i kulturni uticaj je ravno izdaji. Nesvesno i bezočno ponašanje Kralja Milana, njegova kobna greška napadanja Bugarske i Bugara, tada prijateljskog naroda koji je učestvovao u srpskim bunama, kojima su Srbi bili tada bratski, južnoslovenski i pravoslavni uzor borbe protiv Osmanlija, koji su tek stekli nezavisnost posle krvave borbe propraćenim užasnim zločinima nad slovenskim stanovništvom, na koju su ga bodrili Austrijanci a za šta je morao da laže sopstvene vojnike da idu da Bugarskoj pomognu a ne da napadnu, uništila je poverenje između te dve države, učinila makedonsko pitanje daleko gorim, što je usporilo oslobađanje Balkana, i time produžilo ugnjetavanje Srba, pogotovo na Kosovu, za dvadeset godina, i sasvim uništilo poverenje i osećaje prijateljstva, time stavljajući Srbiju na put krvavog i skupog rivalstva sa Bugarskom, iz kojeg su oba naroda izašla okrnjena, manja, i ogorčena. Ophođenje Kralja Aleksandra Obrenovića, jednako političkoj maloumnosti, je bio katalizator za užasni prevrat koji je bio nanet njemu i njegovoj porodici, te je on u suštini to sam sebi naneo, ali uz skupu cenu za srpsku reputaciju i diplomatske odnose nakon prevrata.
Porodični sukobi koji su povredili jedinstvo Srba nisu samo između Karađorđevića i Obrenovića, već i između njih sa Petrovićima u Crnoj Gori, a taj porodični sukob je uveliko bio prepreka, i odgovoran, za deljenje Srba i okidač modernog crnogorskog separatizma i nacionalizma.
Dok je Vladavina Karađorđevića koja je na kraju krvnih osveta izašla kao pobednik, zapamćena kao zlatno doba srpske demokratije, i za dobar broj monarhista kao zlatno doba moderne srpske monarhije je, ironično, vreme kada je monarhija kao institucija oslabljena do svog istorijskog maksimuma u našoj istoriji i gde je živela u senci koliko demokratskih institucija, toliko i u senci vojske i Crne Ruke. Činjenica da je za nemali broj monarhista najbolji period monarhije bio onaj gde je ona bila nemoćna, ceremonijalna i obespravljena, treba da bude ponižavajuća i da govori dovoljno. Da stvari budu gore, savez Karađorđevića sa Radikalima, stvorio je kancer srpske političke kulture, jer se radi o stranci koja je svoj populistički, demagoški, kleptokratski žig ostavila na Srbiji do dana današnjeg, koja je svojim političkim ophođenjem proklela Kraljevinu SHS, tojest Jugoslaviju, na propast.
Ne zaboravite - bosanski Radikali tukli su se sa Mladobosancima, a kada je Gavrilo Princip počinio svoj junački i ustanički čin, Kralj i Radikali su ga se odrekli i kako svetu, tako i u Austrougarskoj pljuvali, crnili i nazivali ga ludakom, samo da bi ga besramno, posle rata i posle njegove smrti, uzdizale u velikomučenika.
Tokom nemačke okupacije monarhija je preko noći pobegla iz svoje države i od svog naroda ostavljajući ga da trune i pati ispod okupatora, iako ga je u tu poziciju, bar delimično dovela. Monarhija je takođe, ma koliko to teško bilo za monarhiste da čuju, uništila samu sebe i proklela preostale monarhiste na milost i nemilost komunistima, kojima je istovremeno dala svaki oblik političkog legitimiteta koji je mogla. Potom, posle pada monarhizma, sada već de facto strani monarsi, davno zaboravili svoje narodne korene, već uveliko su iskopirali svoje aristokratske rođake po celom svetu, čime su se odrekli svojih korena kao "narodne" krune, te su se vratili u Srbiju gde su tokom najvećih siromaštava i čemera zahtevali zemljišta i imanja koje su stekli na grbači naroda a od kojih su pre pet decenija pobegli. Koketirali su sa svim političkim partijama i pokretima koji su im iole dali simpatije, od Đinđića, preko liberala i "žutih", umerenih konzervativaca, SNSovaca, sve do šizofrenih svetosavskih pokreta.
U kratkoj, ali krvavoj istoriji moderne srpske monarhije, od devet vladajućih monarha, četiri su ubijena, dva su umrla u egzilu, pet puta su monarsi nasilno svrgnuti sa vlasti. Desetine buna, pučeva, rušenja ustava i oktroisanja novih. Protiv srpske monarhije, možda ne istovremeno i zajedno, ali u nekom trenutku, ustao je skoro svaki bitan i poštovan deo društva, od seljaka, industrijskog radnika, do akademika, vojnika i činovnika. Pozivati se na srpsko slobodarstvo, ustanički duh, i revolucionarnu istoriju koji je Srbiju činio jedinstvenom u moru reakcionarnih sila, a zaboravljati, potiskivati, i poništavati sve te bitne trenutke kada taj srpski duh nije bio uperen samo ka spoljnim pretnjama, već i ka samoj instituciji srpske monarhije, koja je često prelazila svoje granice, koliko pravne, toliko i moralne, bilo to kada su se monarsi ophodili kao da je državni trezor lični, da su porezi nešto što može da se nameće kako se prohte, kada su razoružavali narod koji je proveo vekove u borbi protiv snažnijih suseda a koji su i dalje obitavali na granicama Srbije, neiskreno je, podrugljivo i poražavajuće je. Srpsko slobodarstvo nije bila, a ne sme ni sad da bude, jednosmerna ulica i puki alat za ostvarivanje spoljnih geopolitičkih interesa, već iskonski nagon naroda koji je bio svestan da se sloboda ne daje, već uzima i stiče, i da se brani, od dahije, domaće ili strane, zvala se ona knez, kralj ili kako drukče.
Monarhija ne može pomoći Srbiji
Monarhija je u nemogućnosti da pomogne Srbiji. Nasledna vlast je arbitrarna i nezaslužena, i stvara pojedince koji su otuđeni od ljudi nad kojima vladaju i koji ne moraju da zasluže svoju poziciju. Argument da monarhije pripremaju naslednike od rođenja se višeput pokazao kao neispravan i neistinit, a čak i radikalni pokušaji strogog tretiranja naslednika da bi se izbegla razmaženost najlakši je način da se stvori samoživi tiranin. Svaka "obuka" za monarha ne može da se poredi sa iskustvom koje je čoveku potrebno i koje on stekne penjući se kroz društvene i političke lestvice do pozicije vođe.
Potom se poteže pitanje oblika monarhije. Čisto teoretski, prava monarhija može biti samo apsolutistička monarhija, jer je ona iskreno utemeljena na principu krune, tojest jednog vladara. Svi ostali sistemi, su samo farsa i karikatura onoga što monarhija i kruna predstavljaju. Upravo monarhični teoristi tog stava su i stvorili pojam "krunisane republike" da ocrne i ponište ustavne monarhije. Ustavna monarhija kao sistem je lakrdija za političke i etičke vrednosti koje monarhija predstavlja, jer je njihovo istorijsko postojanje ne plod iskrene i jedinstvene političke misli već kompromis i slabost. Ustavne monarhije su rezultat slabih monarhičnih institucija ili poraz istih naspram drugih sila, kao što je to primer u Britaniji sa parlamentaristima. U njima se ili jasno i svesno zadržao monarh da igra ulogu bukvalne marionete koja će da da politički legitimet vlasti, u vremenima kada republike još nisu preplavile svet, ili su nastale time što su monarsi hteli kako tako da se sačuvaju, pa su dali sve koncesije koje su republikanci želeli da bi mogli da ostanu monarhija imenom. Time je parlamentarna monarhija najdalja poenta u kojoj kruna može da se održi i opravda bez nadmoćnog unutrašnjeg pritiska, koji bi u slučaju pada predstavljao samo prelazni put između apsolutizma i masovne demokratije. Nije ludo reći da je svođenje monarha na ceremonijalnu figuru, neku vrstu glorifikovanog pajaca, daleko veća uvreda je za monarhiju nego giljotina na trgu. Ne samo da je uvreda za monarhiju, već teza da je narodu potrebna ceremonijalna porodica uvreda za sam narod i Državu koju nacionalisti trebaju da poštuju. Branioci ustavne monarhije na zapadu su se sveli na tako banalne argumentacije za svoj sistem da je jedan od glavnih argumenata za monarhiju turizam i televizijsko praćenje porodice, i profit koji nastaje time; za ovakve komentare Alfred Veliki se okreće u grobu, ali nevezano za to i dalje ne objašnjava zašto jedna porodica treba da uživa u posedstvu stotina hektara neoporezive zemlje i legalni imunitet.
Postojanje monarhije kao takve, pogotovo u srpskim okolnostima može samo da podeli društvo, pogotovo kada se vide trendovi unutar drugih monarhija, čija je monarhična tradicija daleko postojanija, gde mladi sve više nju odbijaju. U Srbiji ne samo da preti daljoj i produbljenoj polarizaciji njenih građana, i da iziskuje žestoke ustavne i zakonske promene, već je i geopolitički štetna sa obzirom da su oko nas sve republike i otežava potencijalna ujedinjenja, ponajviše sa Crnom Gorom, koja je Republika, čiji prosečni građanin nema prekomerno pozitivno mišljenje ni o jednoj od srpskih dinastija. Time bi okolne države našle novi izvor diferencijacije sa Srbijom.
Ideja koja se pominjala, da bi uvođenje monarhije nekako učinilo Srbiju saveznikom Britanije ili dolazi iz ekstremnog oblika naivnosti, ili je oblik manipulacije nad ekstremno naivnima. Diplomatija dvadeset prvog veka, ni generalno, ni u okvirima današnjeg britanskog ophođenja tako nipošto ne funkcioniše, i jedino čemu bi monarhisti mogli da se nadaju je polu-redovna ceremonijalna poseta na svakih desetak godina.
Tradicija van i protiv monarhije
Argument da je Srbija bila monarhija stoga treba da bude jedna, ne bi bio vredan za pominjati, jer je čist poziv na tradiciju, tradicije radi, da nije toliko prisutan. Ideja da nešto treba da bude jer je tako bilo, iako je očigledno već prekinuto, ne odgovara niti nudi odgovor na to da li je to dobro, i kakav efekat daje. Kada bi bili iskreni sa tim pristupom, onda bi svi trebali da se vratimo na lovačko-sakupljačka društva, jer to je na kraju, prva i primordijalna tradicija. Zanima me da li bi isti monarhisti takođe zahtevali povratak na pred-hrišćansku veru predaka, sa obzirom na to da smo nju pratili više hiljada godina. Pozivanje na tradiciju radi tradicije ne zatvara vrata progresivizma već otvara vrata za normalizaciju suparničkih tradicionalista, koji bi umesto Hrista možda želeli Peruna.
Tu se sve nalaze slabosti monarhizma, bilo one teoretske prirode ili vezane za trenutnu srpsku poziciju. Kritičare srpskih monarha, ako vam se da tražiti, najbolje ćete naći među monarhistima- ne postoje ljudi u Srbiji, koji zagriženo preziru jednog ili drugog monarha, bilo to Kralj Aleksandar kao "mason i jugoslovenština" ili zašto je Milan "prodaja i austrijski čovek" nego sami monarhisti. Najstrastvenije mrzitelje srpskih dinastija, opet, nećete naći ni kod komunista ni kod liberala, već kod pripadnika onih u drugom taboru koji će vam spremno i u plamenu obrazložiti u detalje zašto je ova druga dinastija umobolna i izdajnička, kako je Kralj Petar "jakobinac, zapadni čovek, kako su Karađorđevići judeomasonska zapadna liberalna dinastija koja je zbacila pravoslavnu i tradicionalnu dinastiju Obrenović". To sve poteže dalja pitanja — koju dinastiju bi obnovili? Apsolutistička ili Ustavna? Kakva ustavna? Šta bi sa SPC, i sekularizmom, Bogom danom krunom, šta bi sa i dalje postojećeom krunom Kraljevine Jugoslavije?
Apsolutistička monarhija u Srbiji nema mesta. Ne postoji politički momentum ni popularnost koji može da je vrati, a njena teoretska implementacija ne samo da bi bila teška no ne bi donela ništa dobro za Srbiju. Te opcija ostaje ustavna, koja je svejedno i preferirana opcija u većini srpskih monarhističkih krugova.
Pravne promene koje bi iziskivale postavljanje porodice čija bi uloga bila čisto politički ceremonijalna, a opet, koja bi ubrzo postala jedna od najbogatijih, nimalo svojim trudom i radom, definitivno najprivilegovanija, i legalno zaštićena, jer opet, monarh ne može da krši sebe, nije ideja koja doprinosi socioekonomskim uslovima unutar Srbije. Toga svesni, srpski monarhisti koji zastupaju ovaj vid upravo se pozivaju da je to samo ceremonijalna figura i svoje argumente fokusiraju na kulturi, baštini i istorijskoj vrednosti. Ideja ceremonijalne figure koja služi kao predstavnik jedinstva, opet, ne samo da je infantilizirajuća, već je neopravdana i u sukobu je sa surovom istinom da bi od početka delila narod, a da bi kralj, opravdano i neopravdano, bio krivljen, kao što je istorijski tako i bilo, čak i kada ceremonijalan, za ono što se dešava u državi.
Naivni su i oni, iskreni monarhisti koji su svim srcem prihvatili monarhiju čak i kada znaju da bi ih trenutni naslednici odbili. Oni koji sanjaju o nacionalnom preporodu i čija monarhija nije kopija zapadnog sistema, čija monarhija nije liberalna ili demokratska. Njima mogu da poručim samo da uče šta se desilo njima sličnima, i da će se monarsi olako prodati i promeniti strane. U vremenu kada je neoliberalizam pervazivan, kada je dinastija Karađorđević u potpunosti globalizovana, očekivati nacionalno čiste i svesne monarhe, pogotovo na način na koji dotični očekuju je nemoguć. I kao što se dešavalo, u monarhijama, dovoljno je da posle konzervativnog oca, dođe liberalni sin, i izda one koji su ga najiskrenije i po načelima podržavali i stavili na vlast.
Republika
Naspram monarhije stoji republika. Od svog nastanka, u Rimu, republika je bila sinonim za državu, najviši vid ljudske organizacije, otelotvorenje i kulminacija ljudske kreativne i društvene moći. Republika, kao javna stvar, stvar čitave celine, korpusa nad kojim se nadvija, ne odgovara i ne povinuje se volji nijednog čoveka, i poseduje sopstvenu volju, nastalo iz zajedničke sudbine njenih građana. Ideja republike, kao javne, celovite stvari, u totalnoj je kompatibilnosti sa nacionalnom koncepcijom države i politike. Republika predstavlja vladavinu ideje, vladavinu trajnosti koja nije ograničena trenutnim vođom, čovekom od krvi i mesa koji neminovno umire, te republika ne trpi nestabilnosti koje trpi monarhija kada takvi ljudi dođu i odu.
Mi smo republikanci. Verujemo u jednu republiku, jedinstvenu i nedeljivu, i povrh svega, večnu. U nepokolebljivu republiku, koja je postojana, i u kojoj niko nije iznad zakona. Verujemo da se sudbina nacije, sudbina Srbije, ne može podrediti nijednom živom čoveku, niti od njega zavisiti — sudbina Srbije biće u rukama svih onih koji su za nju voljni da se bore, i svih onih koji su za to sposobni.