Vasilije M.
Krenulo je još tokom korone. Nikad neću da zaboravim prvi put kada sam morao do socijalnog zbog prisustva na nekom loše organizovanom blokiranju puta na izlazu iz Jagodine koje se sastojilo od svega 100-200 ljudi. Ko bi rekao da će na istom tom mestu jednog dana da prolaze pešaci koji su peške krenuli iz Niša i da će ih čitava Jagodina čekati sa sve posluženjem, mestom za prenoćište, crvenim tepihom i ko zna koliko transparenata, balona, muzike i ko zna čega još.
Učestvovao sam u raznim vrstama aktivizma još od kraja osnovne škole i, gledajući na litije u CG i pad DPS-a, znao sam da će u nekom momentu slična situacija i nas da zadesi. Duže je trebalo nego što sam očekivao, ali, kasno, svakako, nikad nije. Nažalost, državi je trebala smrt šesnaestoro ljudi da bi se digla na noge i setila da živimo u „demokratskom“ društvu u kom imamo pravo na to da na korumpiranu i neefikasnu vršimo pritisak kako bi se, makar nešto, promenilo.
Prenego što krenem detaljnije da pričam o protestima, moram da spomenem da se ne slažem u potpunosti sa mnogima od odluka koje su donosili plenumi u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, pa čak i onih u Gimnaziji Jagodine i Pedagoškom fakultetu. Po meni, mnoge od akcija koje su bile sprovedene su bile ili kompletno beskorisne ili prilično neefikasno izvedene. Nemam nikakvu vrstu kajanja vezano za celu ovu priču, ali, smatram da pristup nije bio dovoljno radikalan.
Koliko god smo bili nesigurni, na početku, u saradnji sa studentima smo organizovali (navodno) najveći protest ikad viđen u Jagodini (3000-4000 ljudi), svakog petka u 11:52 se skupljamo radi odavanja počasti stradalima i pri prolasku Nišlija kroz naš grad smo im rado za utočište dali ceo Pedagoški fakultet. Bilo je i (manje uspešnih) zborova i skupa za Pomoravlje. Takođe, glupo bi bilo spomenuti Jagodinu, a ne govoriti o silnim marševima koje smo, zajedno sa ostalim žiteljima Pomoravlja, organizovali. Naši barjaci su se viorili u Novom Sadu, Beogradu, Loznici, Kraljevu, Novom Pazaru, Kragujevcu, Nišu i ko zna još gde. Kao učesnik na 2 od tih većih marševa i još 2 manja, ponosan sam na sebe i druge što smo, radi izražavanja nezadovoljstva i podizanja svesti lokalne populacije, zarađivali grdne povrede i generalno trpili ogromne muke. Iako pešačenje 100-200km samo po sebi ne donosi značajnu promenu, siguran sam da su ove aktivnosti znatno smanjile rejting vlasti i da će, jednog dana, udžbenici sa ponosom pisati o nama. Druženje i provod na stranu, imam osećaj kao i da je moja odanost prema otadžbini znatno ojačala od kako sam, jedva živ, peške išao od Velike Plane do Beograda, pa od Kraljeva do Novog Pazara. Naravno, prisustvovao sam na raznim protestima, ali bez dolaženja peške tamo. Sve u svemu, najbolje bih rekao da je bilo u Novom Pazaru, ovo je iz više razloga; prvi je to što nikad nisam video toliku solidarnost među Srbima i Bošnjacima, drugi to što smo bili dočekani kao oslobodioci, ne samo kao demonstranti. Gde god da sam bio, bio sam okružen mahom mladim ljudima punim snage i volje, ujedinjenim u nadi za bolje sutra i rešenosti za borbu. Koliko god naša situacija bila komplikovana i tužna, verujem da smo upalili davno ugašenu slobodarsku luču koja mlada srca redom pali i tera na bunt. Svim srcem sa nadam da ćemo uskoro imati priliku da učestvujemo u glasanju na parlamentarnim izborima i da, bar malo, pomognemo našoj zemlji. Mnogi kažu, i realno jeste istina da elite imaju veći uticaj od masa u društvu, ali treba uzeti u obzir to da sve kreće od naroda.
